Konobar sa belim licem i krv koja mu teče iz očiju, obučen kao iz „Paklene pomorandže“ sa dve karte pik na polucilindru. Nezaboravan detalj! Konobarica sa korsetom i dekolteom autentične krčmarice od pre par vekova, čijim bih zubima tako rado stavio svoj vrat na raspolaganje. Barmen…. hm, dobro, on maltene ni ne treba masku, onako plave duge kose, skoro k’o albino. Pab je pun, two-men-band još više pali uzavrelu atmosferu punu zombija, vampira i ostale dece noći.
Džabe, ne ide. Probam, ali, nisam ni svestan, sve oko mene se stiša, svetla se priguše i ja ostanem sam u mraku i tišini okružen svojim mislima. Sa mojim demonima i decom mojih noći. Jbt, šta da im radim? Prate me kao Drakuline neveste onog nesrećnog Džonatana Harkera.
Probam da ignorišem kad igraju oko mene, probam da bežim celu noć od njih kroz pabove i klubove, da ih oteram, da ih napijem, da ih nahranim nekim nedužnim mesom i….
.... i svaki put me uredno sačekaju kad krenem kući. A moram da se vratim nekad, ovde noć ne traje 6 meseci.
A čudi me da sam tu jednu nju, ne „nevestu“, nego „drugu violinu“ (kako je sama sebe jednom nazvala), poželeo opet da vidim. I opet. I opet. Mislio sam prvo da je samo „nedužno meso“, a očaravala me je sve više, što sam je više upoznavao. Ne samo mene, sve oko mene. Ima sve moguće kvalitete. Ume da sluša, da se smeje, da se uklopi, da ne smara, ima divan karakter i još divniju ličnost, pametna, elokventna i još svašta nešto…. Ušla je i u moj lični Muzej voštanih figura „onih stvari“ što noću sagorevaju kalorije bolje nego neki sportovi, a tu je itekako teško ući. Kako kažu – od birača nema jebača. A ja nikad nisam bio jebač…. I moram da priznam, generalno gledano, „prvoj violini“ je odvalila takav „bodiček“, da su čak i one moje „neveste“ vrisnule od užasa kad je proletela kroz zid.
Ali, opet džabe. Nazvao sam je, tu „drugu violinu“, da dodje u pab, ali ne da bi posle sagorevali kalorije, dosta smo ih sagoreli prethodnu noć i to jutro. Rekao sam da samo ne želim večeras da budem sam (sa mojim demonima). Da želim samo sa nekim da pričam (osim sa sobom). Ni da se ljubim, ništa. Budi mi samo prijatelj. Ionako umemo tako dobro da pričamo. A i ovi moji demoni je se boje kada je tu.
Valjda im previše svetli….
Puno pozdrava iz tunepomaženiVanHelsing zapadnoevropskog grada
Connor
P.S. I šta je uradila „prva violina“ na to? Ustala je i, dišući kroz kosu koja joj je pala preko lica, otresla parčiće zida sa ramena, kratkim pokretom glave uklonila kosu u stranu, obrisala krv sa usana i a là „konačno-jedna-koju-vredi-ubiti“ se nasmešila. A onda se naglo uozbiljila i jednim jedinim kratkim dahom oduvala sve što se nalazilo ispred nje kao jebenu prašinu! A ovoj mumiji od mene, za koju mi je trebalo više od 4 meseca da je tako zamotam da ipak nekako može da ostane da stoji, noge su počele da se pretvaraju u pesak….
kako si doleteo posle ponoći u vampirsko-sablasnim teškim isparenjima i slaboj osvetljenosti
"bolje da šešir nemam, pod njime đavo drema..."